Samo za ludake
Većina ljudi neće da pliva pre no što nauči. Zar to nije šaljivo? Razume se da neće da da plivaju! Ta rođeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, neće da misle; stvoreni su da žive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, može da dotera daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom će se udaviti.
Stepski vuk koje je zalutao ovamo k nama, u gradove i život u čoporima - nijedna slika nije mogla ubedljivije prikazati njegovu bojažljivu usamljenost, njegovu divljinu, nemir, čežnju za domom i njegovu bezavičajnost.
Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebve. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti, postupak glasanja.
Ozbiljnost, dečače moj, to je stvar vremena. Odaću ti da ona nastaje zbog precenjivanja vremena. I ja sam nekada precenjivao vrednost vremena, zato sam i hteo da doživim sto godina. Ali, vidiš, u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.
-Zar si tako pobožna?
- Ne, nisam pobožna, na žalost, ali sam nekada bila i jednom ću opet biti. Čovek nema vremena da bude pobožan.
- Nema vremena? Zar je za to potrebno vreme?
- Dabome. Za pobožnost je potrebno vreme, pa čak nešto više: nezavisnost od vremena! Ne možeš da budeš istinski pobožan i da istovremeno živiš u stvarnosti i shvataš ozbiljno i vreme, i novac, i Odeon-bar i sve ostalo.
Vama naučnicima i umetnicima dolaze u glavu svakojake nastrane misli, ali ste ipak ljudi kao i svi drugi, a i mi u glavi imamo svoje snove i igre.
Odjednom je opet bilo stvari koje su me se ticale; na koje sam mogao misliti s radošću, brigom i napetošću! Odjednom su se otvorila jedna vrata kroz koja je ušao život i možda sam ponovo mogao da postanem čovek? Moja duša, obamrla od hladnoće i gotovo zaleđena, opet je disala i sanjivo udarala svojim malim, slabim krilima.
Hoću, braco, da igram s tobom na život i smrt i hoću da ti otkrijem svoje karte još pre početka naše igre.
Zar nemaš apetita? Mislim da treba da naučiš sve što se kod drugih ljudi samo po sebi razume, pa čak i da osećaš zadovoljstvo pri jelu.
Ali ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta, onda si odista za žaljenje.
... ali onaj ko je mogao da živi samo trenutak, ko je toliko živeo u sadašnjosti i umeo da ceni svaki mali cvetak na putu i vrednost svakog najmanjeg razigranog trenutka, tome život nije mogao da učini nažao.
-Nekoliko puta sam izrazio mišljenje da svaki narod, pa čak i svaki pojedini čovjek, umesto da se uljuljkuje lažnim političkim problemima "krivice", mora da ispita koliko je sam kriv, usled sopstvenih grešaka, omaški i rđavih navika, u izazivanju rata i svih ostalih beda u svetu, jer je to jedini put da se po mogućstvu izbegne sledeći rat. Oni mi to ne praštaju, jer su sami, razume se, potpuno nevini. Kajzer, generali, veleindustrijalci, političari i novinari - niko nema sebi ništa da prebaci, niko nema nikakve krivice! Čovek bi mogao da pomisli da je sve divno na ovom svetu, iako, eto, pod zemljom leže desitine miliona ubijenih ljudi. I vidiš, Hermina, iako ovakvi pogrdni članci ne mogu više da me naljute, katkada me ipak rastuže. Dve trećine mojih zemljaka svakog jutra i svake večeri čita ovakve listovce, u ovakvom tonu, svakog dana ih ti listovi obrađuju, oponimju i huškaju, zbog njih oni postaju nezadovoljni i zli, a cilj i kraj svega toga je opet rat, budući, naredni rat, koji će verovatno biti još čudovišniji od ovoga. Sve je to jasno i prosto, shvatljivo svakom čoveku, i svako bi mogao da dođe do ovog zaključka razmišljajući samo jedan jedini čas. Ali niko to neće, niko neće da izbegne budići rat, niko neće sebi i svojoj deci da uštedi sledeće milionsko klanje. Razmišljati jedan čas, utonuti za izvesno vreme u sebe i zapitati se koliko je ko lično uzeo učešća u neredu i pakostima na svetu, koliki je u tome udeo svakog pojedinca - vidiš, to neće niko! I tako će sve ići dalje svojim putem, dok mnoge hiljade ljudi iz dana u dan revnosno pripremaju budući rat. Otkako znam za sebe, to me je gušilo i dovodilo do očajanja, za mene više ne postoji "otadžbina" i ne postoje ideali, jer je sve to samo dekoracija za gospodu koja priprema sledeće klanje. Nema smisla misliti, kazati i napisati nešto čovečno, nema smisla gajiti u sebi dobre ideje - na dvoje-troje ljudi koji to čine obaraju se iz dana u dan hiljade listova, časopisa, govora, javnih i tajnih sednica, koji svi žele, a i postižu, suprotno.
Zar ideali postoje da bi ih čovek dostigao? Da li mi ljudi živimo da bismo uništili smrt? Ne, živimo da bismo je se bojali, da bismo je potom voleli, i baš zbog nje se ovo malo života u nama katkada na jedan čas tako divno zažari.
